(1875-1954)
Бранислав Петронијевић je славу стекао као један од најутицајнијих српских филозофа. Поред бављења филозофијом, истакао се и у области палеонтологије, математике и биологије. Био је човек ренесансне универзалности, писац поезије, професор Универзитета у Београду и оснивач Српског филозофског друштва.
Рођен је у селу Совљак код Уба, 25.марта/6.априла 1875. године, као унук протојереја Петронија Јеремића, по коме су Петронијевићи и добили презиме. Одмах по завршетку Ваљевске гимназије, одлази у Беч на студије медицине, а затим се сели у Лајпциг, где 1898. године брани докторат из филозофије. Одбранивши дисертацију, са којом је започео свој пут у филозофију, полако почиње да стиче репутацију “првог филозофа на Балкану“ и најугледнијег филозофа у Србији у првој половини ХХ века. Исте године постављен је за учитеља језика у Трећој београдској гимназији, где истовремено предаје и филозофску пропедевтику. Крајем исте 1898. године постављен је за доцента Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје и њен ванредни професор.Читавог свог живота био је посвећен и науци, објавивши укупно 53 оригинална открића у различитим областима бројних наука. Као филозоф, Петронијевић је изградио властито учење, тзв. емпириорационалистичку спознајну теорију, а самог себе је сматрао рођеним метафизичарем. У његовим делима се види снажан утицај познатих филозофа, као што су Лок, Спиноза, Хартман и други. Године 1921, Петронијевић постаје редован члан Српске краљевске академије. Писао је на немачком и француском језику, а нека од његових најпознатијих дела су: „Принципи метафизике“, „Историја нове филозофије“, „Универзална еволуција“, „Емпиријска психологија“, „О вредности живота“ итд. Кратак период свог живота посветио је и политици. Био је веран Аписовим идејама, због чега је под неразјашњеним околностима пензионисан. У периоду пре Другог светског рата, Петронијевић је био једна од најзначајнијих личности Београда. Многи су говорили о њему као о романтичном и наивном љубавнику, вечитом кандидату за женидбу, али се никада није оженио. До 1941 живео је у хотелу “Српска круна“, а после ослобођења у хотелу “Балкан“; ту је и славу славио и госте примао. У роману Милована Витезовића “Симфонија Винарев“, духовито је приказан као један од истакнутијих романескних ликова.
Умире у 78. години живота, 4 марта 1954. године у Београду. Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја свих времена. Спомен биста Бранислава Петронијевића налази се испред гимназије у родном граду Убу, а у част овом истакнутом филозофу и академику убска гимназија носи његово име од 1991. године.
текст написала: Јелена Марковић, IVб
