Пола века од матуре прве генерације Гимназије на Убу

Прва убска гимназија је „израсла“ из чувене Учитељске школе, која је на Убу основана одмах након Другог светског рата. Због великог броја већ ишколованог  учитељског кадра, Министарство просвете доноси одлуку о њеном гашењу. Формирана је нова општеобразовна школа,  Гимназија. Задатак  Гимназије је превасходно био припрема ученика за даље школовање, а имала је два смера: природно-математички и друштвени смер. 

Истовремено је на Убу радила Школа за КВ раднике или Школа ученика у привреди. Прва гимназија је ишколовала осам генерација. Реформом из 1977. године, обе школе су уједињене у Образовни центар и почело се примењивати усмерено образовање. Био је то велики промашај у средњошколском образовању, који је исправљен тек 1990. године, поновним враћањем гимназија и стручних школа.

Оснивање Гимназије у Убу био је велики културно-просветни догађај. Владао је велики ентузијазам од стране наставника, али и родитеља, читаве средине, да школа заживи. Стручност наставника наслеђена из Учитељске школе, строг критеријум и дисциплина су били основ за успешно функционисање школе.

Ових дана прва генерација прве убске гимназије слави 50 година  матуре. Матурирали су ДАЛЕКЕ 1973. године! Била је то прилика за још једно подсећање на најлепше ђачко доба.

Од седамдесетак уписаних ученика 1969. године, након положеног пријемног испита из српскохрватског језика и математике, њих 40 је стигло до матуре и успешно положило испит зрелости. Тиме се стицао колоквијални назив академског грађанина и кретало се пут високих и виших школа. Најпопуларнији факултети тада су били Економски  и Правни. Од њих 40, шесторо се преселило на „нека друга места“ па су, како рекоше, ОПРАВДАНО ОДСУТНИ, а само једанаесторо се окупило на још једном часу у читаоници наше школе.

Сви су се радо присетили својих драгих професора. Сетили смо се директора Миливоја Радојичића, чувеног  професора српског језика и књижевности, који се у школи никада није појавио без кравате. Био је познат по строгости, али и изванредном читању, поготову Нушића, па су сећања на те часове неизбрисива. Сетили смо се и одељенског старешине, професорке руског језика Славке Берић, која је послала матурантима предивно писмо из свог старачког дома. Нисмо заборавили ни Николу Лукића, професора техничког образовања. Још увек су свежа сећања на професора математике Бранислава Срећковића, незаборавне легенде убских гимназија. Строга је била и професорка историје Славка, али су јој предавања била универзитетска, професор Завиша је из главе знао све светске географске податке, професорка хемије Маргита се поштовала…

Враћена су сећања и на правила понашања и кућног реда у школи. У граду се могло остајати само до 22 сата. Постојала је стална забрана уласка гимназијалаца у кафане и ресторане. У школу се ишло у униформи, плава кецеља до колена за девојке и плава блуза за дечаке, кратких ноктију, чисто и уредно, без руку у џеповима. Гимназија је увек радила у преподневној смени. Ишло се на матурску екскурзију преко Босне до Постојске пећине и Ријеке. Бар два пута у полугодишту посећивала су се позоришта у Београду. Обилазио се главни град и упознавали сви његови делови како би се што боље припремило за живот у њему за време студирања.

Након толико сећања и поновног сусрета, свима нам је постала јасна једна мисао, а она је: Само је пролазност непролазна!!!  

Сава Сарић, ученик прве генерације Гимназије на Убу и професор математике